Zakon davanja

Bilo bi dobro kada bi većina ljudi darežljivo davala ljubav, a škrto kritikovala i psovala druge.
To bi značilo da volimo i prolaznike, nervozne vozače, neljubazne službenike, naporne rođake, namrštene babe, namćore i ostale.

-Kako je to moguće, čujem vas da galamite!
-Moguće je voleti samo svog rođenog ili nekoga ko je poznat, ko je to zaslužio i tako nekako!

Uprkos ovom ustaljenom mišljenju, dokaz za ovu ideju da treba voleti sve odreda, pao mi je na pamet juče na ulici kada sam videla predivnu devojčicu, uzrasta dve-tri godine. Imala je  čarobne, andjeoske crte lica i bila je vedra, naspavanih očiju, a na vrhu glave, dozvolila je da joj ukrote kosu i naprave bućkicu od nestašnih lokni. Hodala je još uvek nespretno i dok je držala baku za ruku, radoznalo je gledala oko sebe sve što je bilo za videti na ulici.
Baka je uživala u društvu svog sitog i zdravog unučeta koga, nema ko na ulici, nije uporedio sa samim medom ili šećerom. Za to vreme, videla sam prostor oko bake koji je cvetao najšarenijim bojama, kao divan vrt.
Taj kratki susret i mimoilaženje me je toliko raznežilo, i kako već dugo vidim i čujem ono što se ne vidi i ne čuje, shvatim-da to dete izazva iz mene samu energiju ljubavi, svetlosne iskrice i privalči ih radosno ka sebi.
Taj tren kada je devojčica izmamila sve te iskričave, svetlosne čestice čiste ljubavi, bilo je trenutak same radosti i miline za mene pa smo obe ličile na dva mala sunca. Ovo je bio neoborivi dokaz da slanje blistavih iskrica ljubavi neuslovljenih poznanstvom, porodičnim ili drugim vezama, prija telu onoga ko ih šalje, isceljuje to telo odašiljača i puni ga još većom svetlošću.
Da, to bi bilo divno saznanje i dobra teorija da odmah iza ove dve divne dame nije naišla jedna namrgođena baba.
Nesvesno, krenula sam da ispuštam sive, bezazlene, ali ipak bodljikave, strelice jer je namrgođena baba upravo to prizivala na sebe. Iako znam da odnose sa okolinom ne gradimo samo rečima i delima i da u svim tim interakcijama jedni drugima kao reči, upućujemo i energetske raznorazne entitete koje nosimo u sebi, tog momenta nisam svesno „videla“ ovu razmenu.
Na svu sreću, desilo se nešto veoma čudno što će potvrditi moj dokaz da je za odašiljača korisno slanje iskrica ljubavi.
Kada se kao ja prepustite da vas vodi vaš mudriji vodič, nikada svesno ne znate  gde će vas taj viši deo vas i odvesti. Iskusno prepuštena, pratila sam ono što će se dogoditi.
Prvo sam osetila predivan, čist, nekako strarinski, miris sapuna ili parfema, a babino lice se u mom mentalnom oku transformisalo u lice neke male, slatke devojčice, veoma slične onoj koja je malo pre prošla i ja sam opet zasijala svetlosnim iskricama prema namrgođenoj babi. Ona je u isto vreme bila mala i čista, mirisna devojčica u nekom bezvremnom i bezprostornom smislu.  Sve se odigralo u trenu mimoilaska i sad se baba nasmešila i prošla.
Ova radost bila je još jača od predhodne, a ja sam osećala zadovoljstvo jer sam dobila dupli dokaz da slanje svetlosti, ispunjava još većom svetlošču onoga ko je šalje.
To sam isti dan proverila na mnogim poznatim i nepoznatim ljudima, dotadašnjim „gnjavatorima i smetalima“, svaki put odašiljući svetlost umesto entiteta koji bi se najlakše mogli uporediti sa ekserima, rđom, kiselinom, buđi, dimom i sličnim pojmovima. Sad sam se setila kako sam nekada darežljivo psovala, ogovarala i požrtvovano slala energiju sličnu sluzi, strelica, šmirgli i kamenja puneći se još više tim istim energijama dok sam se zavaravala kako je to oslobađajuće raditi.
Možda sam čak na momenat i uživala dok sam pričala kako je neko glupav, ružan dok sam pokušavala sebe i druge da „ubedim“ da sam ja pametna i lepa, a za sve to vreme, u etru je oko mene lebdelo neko „nevidljivo“ energetsko smeće!

Važno je ono što pošaljemo drugima jer to se uduplira u nama.
Ko želi, neka proba!