Dobro jutro. Evo zašto bi trebalo da vam je dobro. Gospodin S je doživeo nešto sto je od velike važnosti za sve nas.
Probudio se običan, kao i uvek. Debeljuškast, teže se podiže iz kreveta. Zapne negde u donjem predelu ledja, a tačno naspram donjeg stomaka.
-“Oop, ooop” – uspeo je da ustane. Iste papuče, ista žena spava u krevetu, ista soba, čini mu se već hiljadu godina. Ipak se pita:
-“Sta se dešava? Opet ovaj moj život? Ne mogu da verujem da su ove papuče sastavni deo mog hodanja? Da li sam nešto sanjao? Uh!”
Ništa nije dovoljno ozbiljno da opravda iznenadni očaj i nevericu. Taj osećaj se može i ovako opisati;
Umesto da se rasani i polako osvešćuje, GS se još više oseća bestelesno, nekako i nematerijalno. Razlivaju mu se misli, treperi duša. Sve to se pojačava stiskanjem kao da je njegova beskonačna, slobodna suština, najednom ugurna u nešto veoma tesno, u ovom slučaju, debelo telo.
Zatim mu odzvanja u ušima:
“Sad smo zajedno, spojeni ovim rečima u njihovim smislu.
Obruči se stežu, stežu oko tvog vrata. Još koji obruč i prestaćeš da dišeš…”
Žmuri, umiva se. “Svest, svest, samo da je se dočepam…Evo! Sad je sve u redu.”
I lupa tako svoju glavu veoma često GS, a, pritom, nije uopšte tačno da samo ovo jutro ne zna otkuda on u ovom životu. Skoro svaki ponedeljak ne želi da je u svojoj koži i pita se šta će on u njoj?! Jednostavno, oseća se kao da je iscurio negde iz svoje futrole, poput duha iz lampe, a potom mu je teško i tesno da se u nju vrati. Sve to je nalik gušenju, kao sto piše.
Samo dan ranije, nista čovek ne bi posumnjao. Nedeljom, porodica S duže spava, dosta jede i ukućani su opušteni. Muž i žena kad ustanu, pijuckaju kafu ili čaj, kao i desetinama godina unazad dok uobičajeno, čitaju novine i komentarišu ih. Ima tu i potajnog takmičenja ko će prvi natrčati na skandalozniju vest i pročitati je naglas. Gospodja S divno kuva nedeljni ručak pa je teško odoleti supi od domaće živine, barenom mesu, knedlama sa džigericom i raznim drugim jelima kojima zapržava redovno svoj odnos sa mužem. Na primer, baš te nedelje su jeli: pire krompir, pečeni krompir, rižoto, pohovano meso, rolat od mesa, sos. Salate. Hleba. Kolača. Srećni. Siti..
Zatim su otišli u posetu prijateljima jer su fini i druželjubivi ljudi. Kao i uvek, sve je prošlo bez ikakvih neprijatnosti i trzavica.
U svim gostima je kod njih isto. Pomalo su uštogljeni na početku, popušta ih napetost kako vreme odmiče, a pred odlazak kući, svi se vole, teško rastaju, žale što se ne viđaju češće. Dogovaraju se za sledeći susret do koga neće doći baš tako brzo, jer sutra i kad sve malo prođe, pomisle svi: “Ima vremena za druženje”! Gospođa S nikad ne postavlja suvišna pitanja, nasmejana je i ne zvoca.
Ipak, toliko je fina da je jednom njena finoća izazvala veliki problem. Da se ne bi zamerila mužu, Gospođa S često prećutkuje da kaže svoje mišljenje iako bi, u ovom slučaju, to bilo sasvim pozitivno bračno zanovetanje i konstruktivno čantranje. Trebalo je da drekne na GS i kao svaka “normalna” žena u Srbiji, kaže sta misli.
“Normalne” žene u ponekad mogu Srbiji ovako da reaguju kad im nešto smeta kod muža: “Ti nisi normalan! Ja da udjem u ovu rupu?! Nema šanse da ću ovde da jedem, idem u WC?…stavrno si blesav!” Da je tako podviknula: “Daj, vozi dalje ja ovde ne izlazim..”, izbegla bi se strašna stvar, ova priča.
*
Bilo je to davne 1986. godine i porodica S, koju su sačinjavali Gospodin i Gospođa S, išla na more kolima. Vozili su se dugo po bosanskim šumama i planinama kad je dospelo vreme za pauzu. GS nije nigde video naznake ljudi, samo gusta, netaknuta priroda- moćna u vremenu, jer je takva od pamtiveka. Mogao se GS tuda voziti i pre deset hiljada godina (da je postojao on, put i auto) i sve bi bilo isto ovako. Šume, zeleno i bujno. Bajno. Noć je mnogo gušća i crnja tu gde je vekovima sve na svom mestu.
Tek poneko svetlo zasija visoko na brdu, možda tu neko živi, a možda je i zvezda na nebu.
Prva kafana na koju su muž i žena naišli zvala se “Gostiona” i nalazila se sama samcata, pored puta, u polifoniji te zelene prašume. Bila je to polusrušena, niska kuća iz koje je zlokobno izbijalo prigušeno svetlo i obasjavalo neke senke u pokretu. Čak, ovo je bio veoma neugostiteljski objekat, smešten daleko od stvarnog sveta kome su pripadali muž i žena S.
**
Svet porodice S su činili soliteri i svi ti silni stanari koji naglas žive svoje živote kao da se trude da zajednica doživi kolektivnu strast ili kolektivni stres. Svest. Solteri su kao intimna zona, nastala od pećine. Ako neko nije video ili čuo direktno šta se odigralo u nekom od stanova, saznaće od onih koji su uvek u toku.
Komšinica sa 8. sprata, želi da svi znaju da je ona žrtva muža pijanice i predstava pod nazivom “ Napad na pijanduru” počinje svaki drugi dan, predveče, kada se komšija dotetura kući. Pijani muž bi zatim uzimao harmoniku, stao na francuski balkon i u gaćama svirao dok ga neko od komšija ili prolaznika ne otera. Žena se posle nekoliko godina, teškog života pored njega, i sama propila. Ona sada kopa po kontejneru i traži u smeću neki smisao života, dok on već odavno živi na nekom nebeskom soliteru.
Predveče. Jedna stanarka ispod porodice S stalno nešto peče i trudi se da to svima zamiriše. Iako niko nikad nije probao njene đakonije, i ne zna se da li je to ukusno ili ne, mehanički je proglašena za najbolju domaćicu u kvartu.
Predveče. Redovno se raspravljaju i jedna samohrana majka i njena kći jer bi sirota devojka u izlazak sa društvom, a mati je, u strahu da joj se nešto ružno ne dogodi, zatvara u sobu. Devojka od svoje šesnaeste godine plače, a sad joj je već dvadeseta.
Komšiluku je dosadilo da sve to sluša pa su odlučili da uljudno zamolile majku da je pusti makar vikendom do ponoći i da ne mora da znači da će joj se nešto desiti ako provede veče u društvu vršnjaka.
-“Komšinice, morate je malo pustiti među ljude. Ako joj budete branili, neće vas ona još dugo slušati. Pobeći će sa prvim na kog naleti samo da bi vas se oslobodila!”
Komšiluk je snažno kolektivno i “uticajno telo” pa je mati popustila i odvezla devojku do kafića u centru grada. Celo veče je presedela u kolima ispred kafića i čekala da vrati svoju ribicu u sigurni akvarijum gde joj niko ne može prići sem majke, ali ni nauditi.
U tako velikim intimnim dnevnim sobama kao što je soliter, imate pravo da skrenete pažnju jedni drugima na postupke, slobodno nešto prigovorite ili zamerite ako niste zadovoljni tuđim životom.
Pre tri godine je umro jedan stariji čovek sa trinaestog sprata kad se ispostavilo da taj ipak nema nikog svog da ga dostojanstveno otprati na onaj svet.
Komšiluk je nastojao da odgonetne zašto niko ne mari da li je taj čovek živ ili mrtav. Ozlojeđena (na sve i svašta) komšinica, vrata pored umrlog, smatrala je da zna istinu- komšiju je sigurno ostavila žena još pre trideset, četrdeset, možda i pedeset godina, jer ju je on tada prevario sa drugom ženom dok je bila trudna. Zatim se on od tuge, jer se žena odmah preudala za nekog drugog, i napustila taj grad, odlučio na usamljenički život i tihu tugu do smrti.
Na četrnaestom spratu jedan penzioner po ceo dan igra šah. Uglavnom je tih, mada se zna da je u mladosti bio nezgodne naravi. Sad je samo supovac u penziji i osim njegove žene niko ne mari za tu slavnu prošlost. I on je imao teoriju mrtvog komšije koja je bila zasnovana na jednoj njihovoj partiji šaha odigranoj slučajno, pre sedam godina. Dvojica komšija su se sreli u liftu i pošto žive na trinaestom i četrnaestom spratu imali su dovoljno vremena da se ispričaju u liftu:
-“ Vi komšija na trinaesti?, džentlmenski je stisnuo dugme otopljeno cigarom, komšija supovac u penziji. Zatim je stisnuo i dugme svog sprata preko kojeg je bila zalepljena žvaka.
-Da, hvala.
-Kažite mi komšija, da ne znate slučajno da igrate šah? Evo ja sam slobodan da vas pozovem na jednu partiju?
Tog časa, lift se uz škripu zaustavio na trinaestom spratu. Pošto je klimnuo glavom i ostao u liftu, značilo je da tajanstveni košija pristaje na poziv.
Sad je supovca oblila laka jeza jer se na čudan način bojao ovog neobičnog i lepog čoveka, izgubljenog pogleda što zuri u prazno. Taj pogled ne fiksira ništa posebno, kao da stalno razgovara telefonom sa nekim veoma važnim, a taj važan priča nešto još važnije što treba pažljivo saslušati.
“Septem artes probitates”, rekao je pokojni komšija dok je sedao za sto i zamišljeno slagao figure.
“Nemojte se ništa ustručavati, ni ja nisam baš bog zna šta u šahu”-odgovorio mu je domaćin. Miro, počasti čoveka, šta gledaš!?
Komšija nije okusio ni vodu, ni rakiju, ni kafu, ni domaći sok od zove, kolače…Na na 1. e4 odgovario je 1. c5. Tok partije je bio neobičan, a kraj prebrz. Matirani domaćin se nije ni snašao kad je košija ustao i napistio ga, bez reči.
Bivši supovac je na osnovu toga zaključio da je komšija sigurno boravio u inostranstvu, da malo priča jer zna neku veliku tajnu, od državnog značaja. Krije se u njihovom soliteru, jer je ruski špijun a verovatno je i nekad nekoga ubio.
Komšiluk je odradio ispraćaj i sve oko toga, kako sve i dolikuje. Superiorno u odnosu na njegovu smrt, jer su oni još uvek živi, komentarisali su dok su ga ispraćali – “Siroti komšija”.
Stan su nakon nekoliko dana ispraznili i svako je pod izgovorom da ima uspomenu na dragog komšiju izabrao sebi ono što mu treba i što mu ne treba.
Savet komšija ili Komšiluk je telo koje su najčešće činili debela komšinica koja se uvek trudi da bude pravična i da zna sve najbolje. Ona živi sama, ne priređuje nikakvu predstavu ostalima u soliteru, ali budno prati sve što se oko nje događa. Zna sve – od toga kakv je ko, preko informacija o svemu i svačemu do raznih birokratskih podataka. Ona je uzela fotelju jer je dobar sundjer i žima u njoj.
Bračnom paru S, o kojima smo pisali, je zatrebao lep zidni sat sa kukavicom.
Brat i sestra, blizanci, blizu pedeset godina, žive isto kao kada su im roditelji bili živi, a oni mala deca. U zajedničkoj dečijoj sobi su igračke, pocrnele od starosti, a sestra vodi računa o bratu koji je stalno bolestan. Njihova uspomena na komšiju su bila vunena ćebad koja “prirodnom toplotom pomažu u ublažavanju bolova, nastala zbog starostnih, degenerativnih i hronicnih bolesti: reuma, išias, artritis, artroza , migrene i bolesti krvnoga pritiska…” ihaj!
Baba sa prvog sprata koja se gadi hipohondra blizanca jer se boji smrti, ali se druži sa sestrom. Njoj se svidelo neraspakovano posuđe sa vrha regala, džezva za kafu i tacna .
Komšiluk su činili jos dva bračna para koji su toliko bliski i dobri da sve dele. Putuju svugde zajedno, a debela komšinica misli, ma tvrdi, i da se mešaju međusobno. Na oko, svi su kulturni i fini.
Neka tako i ostane.
Oni su prebacili sav preostali nameštaj u zajedničku prostoriju i napravili kutak za druženje i kućne sastanke. Supovac u penziji, zabrinuta mati, ozlojeđena komšinica koja je u svađi sa najboljom domaćicom zbog vešernice, ja…
Kad padne noć, ovaj kvart je jedna masovna hrkaona, kao kasarna sa hiljadu spavača. Oni budni i bludni ne trude se da budu tiši u svom zanosu pa u tom smislu, svako je upućen u tu stvar.
*
“Gostiona” nije mamila na pauzu nakon duge vožnje, ali GS se ipak zaustavio.
Svako ko je ikad pogledao neki horor film, projurio bi tuda, glavom bez obzira, da ga ne povija sekira ili duh koji jede ljude.
Ali gospodja S je ovakva. Ni njoj se ne ulazi u sablasnu drumsku gostionicu, pogotovo sto se već lagano spušta veče. Sumrak je ušće dana u noć. I ta svetlost što curi u tamu i tama, eto, polako dobija smisao, čini porodicu S sluđenom. Gospodja mirno razmišlja: “Sto sad da mu protivrečim i pokvarim raspoloženje svima! Izdržaćemo, nema veze, proverićemo pravac, obavićemo toalet, popićemo vodu i nastavljamo!…”
Svaka Žena mora da zna da je uvek bolje malo prigovarati!
I ušli su.
U kafani su se nalazila dva stola sa kariranim stonjacima. Tamo, u uglu, sedela je jedna mlada žena za šankom i brisala nešto. Nema vode, ni toaleta, služi se samo rakija. Bračni par se osećeo veoma nelagodno, na trenutak se dvoumio da izađe odatle, ali iz kurtoazije prema nepoznatoj ženi, odlučili su da ostanu. Žena ih ionako nije primećivala, čak se pravila da je u velikoj gužvi, da radi nešto bitnije od njih dvoje i da moraju da se strpe.
-“Sedite ovde, naredila im je dok su se oni još uvek kolebali na koju će stranu. Levi karirani sto, desni karirani sto ili napolje?”
Gospodja S je grozničavo razmišljala o tome kakav ova žena živi život ovde u potpunoj divljini, kao u drugom svetu. Cela kuća je bila ta jedna prostorija sa dva stola. Na šanku su upaljene sveće obasjavale tacnu sa časama i flašom rakije, stvarajući neobicnu titravu igru senki i svetlosti na zidu. To poskakivanje snopova svetla prelamalo se tačno na reprodukciji gorskog vodopada, koja je bila okačena na zidu. Bračnom paru se činilo da voda zaista teče i žubori na slici i da je nekim čudom to pravi vodopad, kao da se tu nekako drugačije valja prostor ili ga čak i nema, kako su oni naučili.
Žena gostioničar je kao požrtvovano ostavila brisanje i uzela tacnu sa rakijom, ništa ih ne pitajući. Kada je ustala, zagegala se prema njima kao da ne hoda već vijuga, visoka preko dva metara, prilazila im je u nekom plesu ali ne želići da joj se primete ti pokreti. A lice! Njeno lice je ličilo na biser, beli, sjajni, tvrdi pa, iako lepa, imala je nešto grubo u samom izrazu.
“Možda postoji neka soba iza?. Da li ona živi ovde sama?” nastavlja gospođa S da analizira gostioničarku.
Sad je već pao mrak i za Ženu gostioničarku je to pretstavljao početak gozbe.
Za gospodina i gospodju S je to bila piš pauza, bez toaleta!
Mora da se zna da to nije bila uobičajena rakija!
To je bilo neko čudo od koje se posve pomutila pamet GS već na prvi gutljaj. Pošto je istog časa zaspao kao pokošen, nakon prvog gutljaja, i u sledećem trenu bio potpuno budan, gospodja S je zaključila da nešto nije u redu sa njenim mužem i rakijom. Ta istovremena akcija spavanja i reakcija budjenja je bila toliko brza i smešna da se gospodja nacerila. GS je neverovatnom brzinom protresao glavom, činilo se ceo krug oko tela, na tren je video iza svojih ledja, otvorio oči i više nikad nije bio onaj stari.
Do danas se ne zna sta je tačno popio GS. Godinama posle, GM se vraćao u Bosnu i pokušavao da pronađe taj put, “Gostionu” i Ženu. Uzalud. Izgleda da je sve to ipak bila zvezda na nebu, a žena vila iz gorskog vodopada sa reprodukcije na zidu. To bi značilo da je on popio nesto čudotvorno.
Od tog dana, otvorena su mu je još dva oka na čelu, koja niko nije video, ali kojima je on zapažao sve što do tada nije bilo vidljivo. Čitav jedan novi svet gurao se pred njegovim očima sa onim starim koji svi možemo da vidimo. Prikazala su mu se osećanja, svoja i tudja, razna stanja, dobra i loša.
Sad je pored tela, uz svakog čoveka i njegovu garderobu titralo i unutršnje ruho. Uz sve to, čuo se i jedan glas koji ga je gnjavio s vremena na vreme nekim teorijama i lošom poezijom.
Nelagoda, uobičajeno stanje većine ljudi, je na primer bila krecava, meso boje, masa kockastog oblika. Kad pogleda niz ulicu, GS zaključi da je većini ljudi neprijatno!
Strepnja je plavi krug sa rupama mehura po sebi.
Video je na ljudima mržnju. Ona je najkompleksniji spoj boje, zvuka, oblika i mirisa. Braon zelena sluz koja se dimi i pucketa, možda i ne smrdi ali tako deluje, lako se prenosi sa čoveka na čoveka u obliku fleke. Ona je zastupljena i u soliteru. Ljudi koji mrze se ne vide od zelenih slina i puvanja mehura iz sebe, tako da im je svejedno da li su mladi, doterani, matori ili estetski rekonstruisani, odeveni skupo ili jeftino. Koliko god prekrili sebe odećom ili šminkom procuri taj bućkuriš iz njih.
Simpatija, moze biti žute ili svetlo zelene boje i skakuće gore dole kao skočica ali je tanušna i više podseća na mehur nego na loptu.
Dobrota i saosaćenje su slične. Belo i glatko kao vodoravno staklo bez vidljivih granica što svodi na oblik. Pred očima GS je uvek bila takva gužva da je na kraju bio zahvalan svojoj ženi koju je ranije smatrao dosadnom. Sad je voleo oko nje veliko, glatko, beličasto staklo, koje ne zamara.
Na poslu mu je prišao kolega, valjan čovek i zakukao.
-“Joj, pomagaj, ako znaš za milost. Tako sam malaksao da ne mogu da nastavim dalje sa strankama. Mislim da ću se onesvestiti. Idem kući, a ti preuzmi posao do kraja!”
GS je pristao, ali se iznenadio jer su se oko koleginih usta cerile neke rastegljive, sive muljme koje lice na plesanj, i on je zaključio da tako izgleda laž.
“Dobar dan komšinice, evo sedite”! Uljudno se javio GS i ponudio svoje mesto u autobusu, babi iz komšiluka. Gospodja baka je sela, a uz reči slatke zahvale, iznenada joj se oko ušiju pojavio crni dim koji je vijugao na sve strane.
-“Pozdravite puno suprugu, ona je fina žena. Čula sam da je hvale u soliteru.”
Sve to baba govori, a dim poput dlakavih gusenica se izvija oko nje i kruži joj između očiju i ušiju. To je bila zavist, licemerje ili nešto slično, a GS je poželeo staro slepilo.
I ovo je doživeo. Na stranicama dnevnih novina, jedan ugledni političar se blagonaklono smeškao svojim biračima. Svuda oko njega na fotografiji su se videli oštri noktići poput mačijih, a čuo se i zvuk švićkanja kao kad nokti paraju školsku tablu. Pošto se GS naježio, osetio je da ovog čoveka ne treba slušati i gledati nego okrenuti stranicu dnevnih novina.
Ma,bacio je cele novine jer se iz njih cerilo nešto crno i zlokobno što liči na smrtni strah!
*
Evo kako dalje teče taj osecćj kod naseg gospodina koji se tek probudio i sada stoji u kupatilu.
Obuo je omrznute papuče i stao pred ogledalo. Kose skoro nema, kese ispod očiju. Pogužvao mu se levi obraz od jastuka. A pogled! Tup i izgubljen. Ne, to ne moze biti istinito. Ne prihvatam se ovakav!
Opet onaj isti glas koji se čuje s vremena na vreme i pokušava da bude pesnik:
Šta te stari, šta te slabi?
I dalje ti ništa nije jasno?
A kad ti bude potpuno kasno
znaćes da si samo ciklus
da se daješ i stariš da bi bio nov
da nestaješ po malo i menjaš se,
preraspoređuješ u cvet i
iskapavas svoju mladost kao transfuzija
natrag
da nestaneš,
da bi živeo.
Vrti se po kupatilu MS ali zna da nikoga neće videti . To je samo taj glas koji iskriči, kao pokvaren kaleidoskop i povremeno se naduvava kao balon. Od čudotvorne rakije, vidi još nešto.
U tom istom ogledalu pretapa se ponekad njegovi debeli lik na mladu i lepu ženu.
GS nije svestan te pojave, ali oseća s veremena na vreme u sebi nešto predivno i milo. Kad uplovi u ovu lirsku zonu sebe, dugo ne poima da se nalazio u ženskom delu, čiste lepote u svojoj izvornosti . Zato je i ovo jutro začuđen, stoji pred ogledalom i guši se.
Kaleidoskop balon, glas koji GS čuje od onog dana u Bosni, jedva čeka da se umeša i kada ga niko ništa ne pita, umišljeno recituje:
Eh, kako su momci nekad znali da vole!
I te su im žene tako lepe i važne,
a možda su ružne i nevažne
a možda su im oči prazne.
Eh, ljubav je bila u momcima!
A tebe će neko zavoleti jako
tek kad budeš niko,
tek kada si ništa.
*
GS i dalje stoji u kupatilu. Lik je sada bistar, poezija je utihnula. Sve je mirno i GS je sastavljen sa sobom. Probudio se. Opet je novi ponedeljak i život liči na sebe. Soliter je spreman da Komšiluku omogući novu izvedbu, još jedan dan za pokušaje.
I vi, ako živite negde blizu i sretnete GS, pazite šta ćete pomisliti.