Ljubav na oko

Postoje dva pogleda na ljubav. Kroz oči i kroz dušu.

Pogled na ljubav kroz oči vodi pravo do glave.  Tada, zaljubljeni, razmišljamo kako nam se dopada neka osoba, zavodimo, smišljamo male ljubavne igrice, ostajemo zajedno jer “ne možemo jedno bez drugog” i želimo da imamo garanciju da će veza trajati večno, do kraja života. Ovaj pogled na ljubav traži da ta osoba pripada samo nama i nikom više, da ispunjava očekivanja u ljubavnim stvarima i našim zamislima. Malo se uvredimo ako nam izabrana osoba ne pogodi i ne ugodi, dozvoljavamo  joj minimalno i da omaši jer smo tolerantni, ali neka ta ljubav ostane samo naša, sve dok nam odgovara, dok smo sigurni i vezani za nju. Ako krene učkur da popušta, glava spašava. Računa, meri, glumata. Ponekad zaplačemo da bismo nešto postigli, kažemo nešto što ne mislimo da bismo štošta izazvali, manipulišemo da bismo dobili.
Sve u svemu, borimo se da ne bismo izgubili. U toj borbi, smišljamo sve i svašta dok taktiziramo kako bismo izveli da smo u svakom momentu namireni, a izbegli prevaru, ostavljanje ili tugu posle raskida.

Drugi je pogled iz duše i ta ljubav se smešta u srce.

Tu samo važe pravila božanske razmene nežnosti, i ne postoje negativnosti. Nema kupoprodaje i sve je bezuslovno. Ljubav koja je diktirana iz srca je slobodna i raspevana. Osoba više ne zna koga voli jer ni za koga posebno nije vezana, a uživa u zaljubljenosti. Ovakva ljubav ima sve odlike duše -podseća na večnost, magiju i zaljubljenost kao i stalno prisutno stanje zanosa bez obzira na izabranu osobu. Duša se prepliće u ljubavi i ne kidaju se vezivanjem. Mozak se pušta u avanturu i ispituje neke svoje davno zaboravljene delove koji su ostali neistraženi. Tamo, upoznaje maštu, slobodu, druge dimenzije i fantaziju.  Ceo čovek postaje bliži božanskom svetu pa se ljubav preliva i na druge ljude, prirodu i ceo svet.