18 januara, 2017

Tu si sa razlogom, nađi ga

naslovna / Razmišljanje naglas
Bio je sam početak zime kada sam stigla sa porodicom u malo austrijsko selo, smešteno u dolini između alpskih planina.
Ostala sam u toploj sobi da uživam u samoći i preskočim skijanje taj dan, osećajući da tako treba. Napolju je bilo sunčano i veoma hladno.
Neočekivano sam ustala i poželela da ispitam gustu i predivnu prirodu okolo kuća, ne sluteći kako će se živopisno završiti ova šetnja, vođena samo “znatiželjom” da ispitam mesto u kome se „prvi put“ nalazim.
Istina je da sam zapravo vođena osećajem, prošetala u drugi svet i da je moj poslušni racio uradio, kao i uvek, ono što mu nalaže voljena intuicija, iako mu ništa nije bilo jasno, šta će napolju po toj zimi. Krenuo je i nije postavljao nikakva logična pitanja.
Kada sam prošla i poslednju kuću lepog i okićenog zaseoka, prikazala se staza koja je vodila u šumu. Vijugala je i penjala se. Pored, sa moje leve strane je sve vreme žuborio potok, i negde sa vrhova Alpa, spuštao se po svom zacrtanom putu.
Racio se u više navrata javljao sa svojim upozorenjima da se vratim, da je šuma gusta, da je staza previse uzbrdo, da sam sama, da ko zna šta može da iskoči, ali je i on sam ubrzo shvatio da gubi smisao postojanja u ovako moćnom prostranstvu Prirode i postao je svestan svoje beznačajnosti tu, u prirodnom svetu. 
Korak po korak, nestajala sam u zelenoj magiji šume. Što sam dublje ulazila, dublji je bio i moj osećaj smisla i postojanja. Tu, na tom mestu, penjući se duboko u šumu, ulazila sam duboko u sebe, a istovremeno odlazila negde sve više i više. Dubina zapravo vodi u visinu, u ovoj dimenziji.
Tu, u drveću i među stenama, izgubio se osećaj vremena, možda i prostora između mene i ostalih bića, tek, osetila sam zvezdanu svetlucavu prašinu kako se spušta visoko sa neba, ulazi u moju glavu i prolazi kroz telo, polako, do stopala, ostavljajući iza sebe golicavi osećaj ekstaze po stomaku, kao da se raspršuju vesele, svetlosne prskalice po meni. Svetlost je zatim ulazila duboko u Zemlju kroz moja stopala, dotičući mrežu moćnog korenja unaokolo.
Tkivo oko korenja kroz koje se dalje raspršivala svetlucava prašina bilo je sočno i popunjeno različitim mineralima i raznobojnim Zemljinim kristalima pa je odjednom sve ličilo na šarenu svetlosnu disko kuglu. Na kraju, Svetlost koja je sve vreme proticala kroz mene, spustila se do meke, bele duše Majke Zemlje, blistave, tečne svetlosti iz koje sve niče, pulsira, iz koje kuca svako životno bujanje, klijanje i  rađanje.
Spajanje svetlucave prašine Neba sa njenom dušom, Zemlji je veoma prijalo i okrepilo je zadovoljstvom. Zahvalno je uzdahnula od naslade.
Iz duše Zemlje, gde mi je bilo toplo i ugodno kao u majčinom zagrljaju, vratio me je iznenadni zvuk kopita. Osetila sam nečije veoma moćno prisustvo iza svog levog ramena i okrenula se. Tu je, pored mene, stajao čovek sa telom jelena i oprezno me gledao pravo u oči. Ličio je na jakog muškarca sa malim jelenskim rogovima, umazanog lica i oprezno mi je prilazio, polako se primičući. Potpuno mirna, rekla sam tom velikom biću da ga se ne plašim i zaista sam se tako osećala. Polako, pomazila sam ga po leđima, tek da se uverim da je stvarno tu, pored mene i usput, pokažem mu svoje dobre namere.
Znala sam da u ovom biću nema ništa drugo osim blagonaklonosti i ponudila mu da nastavimo zajedno šetnju.
Pažljivo mi se još više primakao i zahvalno predstavio.
“Ja sam čuvar ove šume i svih šuma. Uglavnom nadgledam ostala bića i elementale. Ovaj svet je blizu vašeg i želimo da delimo čaroliju sa vama.
Omamljena, samo sam pomislila: “Čarolija, magija”.
“Čarolija je kada se dva sveta približe jedan drugom i prepliću se”, nastavio je da objašnjava, kao da mi čita misli – što je zapravo i činio obzirom da smo razgovarali verovatno telepatski ili nekim drugim razvijenim tehnološkim putem koji nije bio jasan mojoj trenutnoj razvijenosti svesti.
“Ljudi vole da se okrepe u Prirodi, a ne razumeju zašto. Osećaju da tu ima nešto zdravo za njih, a ne vide ni nas, ni magiju. Mi to razumemo, doći će vreme kada će ljudsko oko biti spremno da vidi ono što je čarobno u Prirodi, a to je naš duh. Mi smo elementali,  duhovi Prirode i želimo da se naši svetovi ponovo zavole i uvažavaju.”
Iznenada, zastao je i kleknuo na prednje noge.
Trenutak je ćutao, a onda kao da je zaplakao ili tako nešto.
Zamolio me je da svetlost koja je sve vreme nastavila da ulazi i prlazi kroz mene, zaustavim kod srca i da je zatim raspršim odatle, po svim ovim brdima i što dalje mogu, po šumama, dokle god mi doseže zamisao.
“Svima nam je veoma potrebna ta čista energija koja dolazi od samog Svetlosnog Izvora. Ta životna sila iz Kosmosa samo se sliva i dolazi do srca ljudi, transformatora, konvertora energije u život. Neka srca jedva da su otvorena da prime kucanje za sopstveni život, a neka mogu da prime sjaja za čitavu planetu, ne samo za sebe. Ljudsko srce je moćna sprava koja energiju iz Izvora dalje upumpava u životne sokove, ali pre nego što je prevede u krv i kucanje, ova energija može da isceli sve Zemljine rane. Izvorska svetlost u čoveku pravi ljubav. Sve zavisi od transformatora, koliki je kapacitet za ljubav.
“Zemlja vapi za tim.”, nastavio je da mi objašnjava. “Kao suvo cveće za zalivanjem, toliko je Zemlji potrebna ljubav. Da li sad razumeš zašto ljudi postoje? Da povežu Nebo i Zemlju. A ljudi su prekinuli vezu sa Nebom i uništili Zemlju. Zato sam došao, to da ti kažem.”
Poslušala sam ga i opet nežno pomazila po leđima. Uradila sam tačno ono što je tražio od mene. Izvornu svetlost zaustavila sam u srcu, zatim sam je pretvorila u ljubav i izlivala, izlivala, tako zlatnu po planinama okolo, pa sve dalje i dalje, prelazila šume, ceo svet. Kao zlatnom glazurom, prelila sam sve predele do kojih sam uspela da doprem. Na kraju mi se planeta Zemlja činila kao upakovana bombona u zlatni celofan.
Pogledala sam ga i pomislila da li je sada dosta sijanja, a on se nekako snebivao i izbegavao da me pogleda.
“Nisi zadovoljan! Šta sam mogla bolje da uradim? Želim da znam, molim te kaži mi kako se isceljuje Zemlja?!”
“Ne, ne, ne! Sve je dobro uradilo tvoje srce. Nego…”
„Reci mi, sta tu ima još?
Zamolio me je sramežljivo da ne zaboravim potoke i reke i da im se posebno posvetim i mislim na njih dok šaljem isceljujuću svetlost iz srca. Svaki element je voleo da mu se ukaže pažnja i posveti namera.
“O da! Dakle, zlatna svetlosti moga srca, obasjaj sve potoke i reke, mora i okeane i blagoslovi ih čistom ljubavlju iz Izvora. Neka zlatna svetlost isceli divnu životnu esenciju i žile Majke Zemlje.”
Pogledala sam u svog saputnika da vidim da li je zadovoljan. Malo je spustio glavu i gledao u drugu stranu dok je govorio: “I životinjama pošalji svetlost. I za njih je potrebna posebna namera”.
“I životinjama, naravno”, uzviknula sam dok je nova zlatna bujica svetlosti krenula po životinjskim bićima.
Kako sam stajala okrenuta prema potoku koji je žuborio ispod staze, dok sam slala svu ovu svetlost, dole, nizbrdo, kod mojih nogu, na jednoj grani, ugledala sam malo biće. Sedeo je i mirno gledao gore u našem pravcu. Ličio je na patuljka, ili velikog, musavog vilenjaka. Nije delovao raspoloženo, ali nije bio ni odbojan. Sumnjičavo je zapištao: “ Jel može ova nešto da postigne svojim radom?
“Ajde odlazi”, zagrmeo je moj saputnik, dok mi se pravdao:
“To je Skorion. Sumnjičav je, ne brini! Ljudi su već toliko puta pokvarili odnose sa nama, duhovima prirode, da više ni jedno biće nema poverenja kad vidi čoveka.”
“Izvinite, u ime ljudi. Skorione, nemoj da se ljutiš na ljude! Potpuno su ošamućeni ili spavaju pa ni ne osete šta rade. Kao anesrtezirani. Nadam se da će se čovek setiti kako treba da živi povezan sa vama i da vas ponovo čuje i oseti, kao ja sada.”
Još neko vreme smo hodali stazom i ćutali. Osetila sam šta znači prava šumska magija i videla kako je to “biti deo nje.
Zagrlila sam svog saputnika jer je staza izlazila polako iz šume i već su počele da se naziru prve kuće sela.
“Zbogom zasad! Imam osećaj da ćemo ostati zajedno u nekom smislu, ne znam kom“, zagrlila sam ga.
“Hoćemo! Jednom kad se uspostavi veza između naših svetova, tada ona postaje samo jača i čvršća. To znači da ćemo uvek biti jedno pored drugog kad dođeš u šumu. Između nas nema vremena i prostora da nas deli kao vas ljude.”
Ispunio me je osećaj nekog divovskog smisla dok sam gledala kako se moj saputnik okreće i nestaje u šumi. Nisam ga pitala za ime, ali kao da mi je tog časa poslao odgovor da se zove Purtamer!
Purtamerovo društvo u šetnji po šumi je ostavilo toliki utisak na mene da sam se omamljena spušatala prema seoskoj crkvici.

Pogled su mi privukla dva Anđela koja su letela u krug oko zvonika i to mi je bilo veoma čudno. Većina Anđela koje sam viđala blizu crkava je obično samo moćno bivstvovala oko tornja. Ova dvojica su mi objasnili da vole da lete u pravcu vetra koji kovitla na tom mestu i činilo mi se kao da se igraju i da ih to zabavlja.
U susret mi je naišla mlada časna sestra. Nasmejale smo se jedna drugoj i mimoišle. Poruka koja mi se pojavila u svesti, bila je: „Tu si sa razlogom, nađi ga“.
Sa desne strane mi je pažnju privukao maleni putokaz na kome je pisalo “Sisi muzej”. Iznenadila me je pomisao da ovako mali zaseok ima muzej i to austrijske princeze Sisi, neobjašnjivo čestog gosta u mojim razmišljanjima, kao da je, nekim čudom, poznajem oduvek. Dakle i ona se šetala ovuda nekoliko stotina godina pre mene. Pošto je muzej bio zatvoren, ušla sam za nekim ženama u dvorište crkve. 
Sad je ostalo još da vidim kako će se ovaj moj put, vođen osećajima, a podržan razumom, završiti. U glavi mi je i dalje odzvanjala rečenica: „Tu si sa razlogom, nađi ga“! Nisam bila sigurna da ću ga naći u crkvi, s obzirom na to da duhovnost razdvajam od religija, instituicija, posrednika, poglavara i gurua. Ali, ispalo je da duhovnost ne bira mesto, ni vreme. Svuda se u crkvi osećao svečani mir, a sa zidova i na oltaru, čekao me je, glavom i bradom, Hrist!
Sa ikona, duboreza, murala, statua, sa svih tih mesta, Hrist je odjenom počeo da se smeje i govori: „Ja nisam ovako tužan. Ja sam radostan, prenesi svetu“!
Rekao mi je da svet treba da bude veselije mesto i da su ljudi ozbiljni u crkvama što ga naročito pogađa.
“Ljubav je sloboda i radost svetla“!
“Ko u to veruje”, rekao je, “veruje u Hrista!”
Sa vrha svoda je poletela bela golubica pronoseći slavu života i vere u ljubav.
Pod takvim sjajem sam se vratila u sobu i sve ovo zapisala.


Recent Comments

Leave a Comment

Books Categories

Knjige Sveske